„Што су год људи на овоме свијету измислили, ништа се не може успоредити с писмом. Пријатељу или знанцу своме, који је далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду `артије, читати што су други написали прије двије `иљаде година, и написати да могу други послије неколико `иљада година прочитати – то је наука коју ум људски готово превазилази“, рекао је реформатор српског језика и правописа.

Име овог великог човјека чије је дјело веће од његовог и нашег вијека с поносом носи и наша школа.

Вук Стефановић Караџић је за живота постао интернационална појава. У Беч је дошао без имена, без школе, без средстава и утицајних познаника, па, ипак, за неколико година он је успио да успостави прави стваралачки дијалог са најчувенијим људима тадашње Европе као што су Гете, Ранке, Јакоб Грим, бројни руски научници и писци…За дуг и плодан рад Вук Караџић постао је цијењен и поштован у Европи и одликован је многим признањима. Био је члан Царске академије наука у Бечу, Берлину и Петрограду. Примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Паризу…Аустријски цар одликовао га је Витешким крстом Фрање Јосифа, пруски цар орденом „Црвеног орла“, одликовање је добио од руског цара и Руске академије наука.

Без иједног школског свједочанства, а са двадесетак научних диплома и одликовања, чобанин и доктор Јенског универзитета, устаник српски и предводник великог „рата за српски језик и правопис“, самоуки Вук је по ријечима једног књижевника „више задужио свој народ, него једна научна академија“. (Голуб Добрашиновић)

Рођен давне 1787. године у Тршићу као сићушно и болешљиво дијете није обећавао велика јуначка дјела о којима је слушао у пјесмама. Насупрот томе, показао је велику радозналост и жељу за стицањем знања. Његова мајка Јагда често је за свог сина говорила: „И дукат је мала пара, али вреди више од талира“.

Немјерљиве су Вукове заслуге за српску историју и културу. Вукова борба за књижевни језик, правопис и азбуку највећа је и најдрагоцјенија од свих битака које су икада вођене у историји српске културе. Историчари је називају културном револуцијом. Она је донијела напредак у свим областима културе. Основане су нове школе, штампарије, прва учена друштва, позоришта, часописи.

Нису сви учени Срби тог доба били присталице Вукових идеја. Многобројни противници налазили су се у редовима свештенства, интелектуалне класе, па и саме власти. Нападали су Вука често и удружено. Они нису прихватали народни језик као књижевни јер је тај језик за њих био језик сељака, говедара и свињара, орача и копача. Као утицајни људи тог доба, ометали су штампање Вукових књига и реализацију његових идеја, а он се, не одустајући од својих увјерења, борио храбро и упорно. Временом, уз њега ће стати Његош, Б. Радичевић, Ђ. Даничић и друге присталице реформе. Четири године послије његове смрти, 1868, донесена је уредба по којој се несметано може користити Вуков правопис и народни језик у књижевним дјелима. Иако је сахрањен са почастима у Бечу, Вуково тијело је послије смрти његове кћерке Мине, пренесено 1897. године у Београд, а град је за ову прилику био украшен заставама и вијенцима. Од момента када је воз са Вуковим тијелом ушао на територију Краљевине Србије, па све до краја сахране, непрекидно су звонила звона свих београдских цркава. Послије помена у Саборној цркви ковчег је пренијет до гроба у двориште цркве гдје је сахрањен поред Доситеја Обрадовића.

Збирку личних ствари Вука Караџића (књиге, штулу, писаљке…) Мина Караџић поклонила је крајем 19. вијека Краљевини Србији. Вукова оставштина чувана је у Народном музеју до 1949. године када је пренијета у Музеј Вука и Доситеја гдје се и данас чува.

Неуморно радећи педесет година, Вук Стефановић Караџић је српском народу у насљеђе оставио језик, правопис, бројна дјела, на хиљаде народних умотворина и пјесама, значајне етнографске записе… Стекао је много пријатеља и мудрих присталица који су знали да цијене вриједност његовог дјела.

Ни песник, ни научник, ни филозоф, ни идеолог, ни трибун, а опет, на свој обичан и једноставан начин, изузетан човјек - носио је памтивек у себи. То ће бити главни разлог зашто су поколења пошла за њим.

- Миодраг Поповић

Хронологија значајних датума у животу Вука Стефановића Караџића:

Вук одлази из Србије у Беч гдје се упознао с Јернејем Копитарем.

Излазе из штампе ``Мала простонародна славеносербска пјеснарица`` и ``Писменица сербскога језика по говору простога народа написана``.

Завршено штампање првог издања ``Српскога рјечника`` (27.270 ријечи) уз који иде измијењена и допуњена ``Српска граматика``.

Излазе из штампе ``Народне српске пјесме`` (у четири књиге)..

На Цетињу штампа ``Народне српске пословице`` (уводи глас Х).

Побједа Вукових идеја. На народном језику објављени су: ``Горски вијенац`` П. П. Његоша, ``Песме`` Б. Радичевића, ``Рат за српски језик и правопис`` Ђ. Даничића и ``Нови завјет`` у преводу Вука Караџића.

Излази из штампе друго, проширено издање ``Српског рјечника`` (47.427 ријечи).

Штампа ``Српске народне приповијетке``