“Што су год људи на овоме свијету измислили, ништа се не може успоредити с писмом. Пријатељу или знанцу своме, који је далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду `артије, читати што су други написали прије двије `иљаде година, и написати да могу други послије неколико `иљада година прочитати – то је наука коју ум људски готово превазилази”, рекао је реформатор српског језика и правописа.
Име овог великог човјека чије је дјело веће од његовог и нашег вијека с поносом носи и наша школа.
Вук Стефановић Караџић је за живота постао интернационална појава. У Беч је дошао без имена, без школе, без средстава и утицајних познаника, па, ипак, за неколико година он је успио да успостави прави стваралачки дијалог са најчувенијим људима тадашње Европе као што су Гете, Ранке, Јакоб Грим, бројни руски научници и писци…За дуг и плодан рад Вук Караџић постао је цијењен и поштован у Европи и одликован је многим признањима. Био је члан Царске академије наука у Бечу, Берлину и Петрограду. Примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Паризу…Аустријски цар одликовао га је Витешким крстом Фрање Јосифа, пруски цар орденом “Црвеног орла”, одликовање је добио од руског цара и Руске академије наука.
Без иједног школског свједочанства, а са двадесетак научних диплома и одликовања, чобанин и доктор Јенског универзитета, устаник српски и предводник великог “рата за српски језик и правопис”, самоуки Вук је по ријечима једног књижевника “више задужио свој народ, него једна научна академија”. (Голуб Добрашиновић)
